Ljubomir Anđelković(Foto: danas.rs)'Opet se vraćam na te društvene strukture koje su nas naterale da poverujemo da je rodoljublje bitnije od čovekoljublja. Međutim, rodoljublje je samo deo čovekoljublja, i onaj čovek koji ne oseća ljubav prema drugim ljudima nije u stanju ni da bude pravi rodoljub nego će biti krvolok u ime tog rodoljublja. Sada imamo tu situaciju – ako je đavo iz mog dvorišta, on nije đavo nego je heroj. A ko nas tome uči – uče nas oni koji na svaki mogući način žele da kontrolišu našu budućnost.'
Literatura nije istina, nego istina na kvadrat. U romanu
mogu ispod žita da provučem pravu istinu koju drugi ljudi ne mogu da primete
zato što nisu bili u toj poziciji ili su imali toliko jake predrasude, ugrađene
od raznih čika i teta dok su bili deca, da su ostali slepi. Mnogi ne mogu da
razaznaju stvarnost od uobražene istine koja im je uturena, zato sam prethodni
roman nazvao „Rijaliti" – stvarnost. Stvarnost odudara od našeg poimanja
stvarnosti, a rijaliti šou sam ubacio u delo radi čiste osvete – tim rečima
gansko srpski pisac Ljubomir Anđelković govori o podtekstu svojih dela, u ovom
slučaju romana „Rijaliti" u kome se radnja iz njegovog privatnog života
preliva u istorijske momente o kojima svedoči. Iz njih izvlači filozofske
zaključke o životu, politici, međuljudskim odnosima.
Onaj ko ti kroji prošlost taj ti kroji budućnost. Mi imamo višestruko izmišljenu prošlost od različitih društvenih struktura, koje su želele da nam kroje budućnost. Imamo istoriju koju sam ja učio u gimnaziji, postoji istorija koju je moja supruga učila… Onda dolazi jedna sasvim deseta istorija koja je izvučena iz mitologija, povezana sa našim malo čudnim religijskim predrasudama, na kojoj se danas insistira.
Negova dela prožeta
su humorom, erotikom kao i nadrealnim događajima da bi se iz svega toga izvukla
poenta o svetu u kome živimo. dok za sve to vreme čitalac prolazi kroz
uzbudljivu avanturu.
Pisac piše pod pseudonimom Kođo Vangorski, bivši je
diplomata sa višedecenijskim iskustvom života u Zapadnoj Africi.
U ključu raskrinkavanja manipulativnih mehanizama modernog
društva, koji nas vode u autodestrukciju, pisac za Danas govori o svetu u kome
živimo. O tome govori i u svojoj najnovijoj knjizi „Rijaliti".
U vašim knjigama bavite se jednom vrstom istraživanja verodostojnosti
istorijskih događaja, odnosno, interpretacije prošlosti, zašto?
– Zato što je
istorija oružje. Onaj ko ti kroji prošlost taj ti kroji budućnost. Mi imamo
višestruko izmišljenu prošlost od različitih društvenih struktura, koje su
želele da nam kroje budućnost. Imamo istoriju koju sam ja učio u gimnaziji,
postoji istorija koju je moja supruga učila… Onda dolazi jedna sasvim deseta
istorija koja je izvučena iz mitologija, povezana sa našim malo čudnim
religijskim predrasudama, na kojoj se danas insistira.
O kojoj mitologiji je reč, šta se i kako ljudima
učitava?
– Prvo se insistira na istoriji koja će biti obeležena našom
neverovatnom srednjevekovnom prošlošću, koja je iznad srednjevekovne prošlosti
većine drugih naroda što nije tačno. Na primer, Ujguri – narod koji živi na
zapadu Kine, u isto vreme sa Nemanjićima osnovali su svoje carstvo, koje je
trajalo 400 godina i obuhvatalo teritoriju deset puta veću od bivše Jugoslavije
koja je ostavila neizbrisive tragove u islamskoj kulturi, a za koju mi nismo
čuli. U isto vreme dok je knez Miloš uterivao red na prostorima novooslobođene
ali ne do kraja oslobođene Srbije, Ašanti kraljevstvo je imalo svog kralja Osei
Tutu koji je radio sve isto kao i Miloš, ali je za razliku od njega bio pismen.
Kontrolisao je kraljevstvo koje je bilo četiri puta veće od kneževine Srbije i
koje je u ono vreme već imalo nekih sedam, osam miliona stanovnika od kojih su
mnogi bili već tada školovani na Oksfordu i Kembridžu. Mi govorimo da su „Crnci
sišli s grane" a oni su pre nas postali civilizovani i stvorili državu.
Milošev konak jeste divan spomenik kulture na kojim treba da se ponosimo, ali
nije do te mere značajan za svetsku civilizaciju kao što je palata Osei Tutua u
kome su sedeli kraljevi plemena Ašanti. Ta pogrešna vizura o sopstvenoj
važnosti se kod nas potencira da bismo se mi kao narod ohrabrili i osetili svu
„nepravdu" koja se nama kao narodu čini.
Zbog čega ?
– Zbog toga da određene strukture mogu da rade sa nama šta
im je volja. Ja sam u literaturu uneo priličan broj novih reči, između ostalog
tu je „invertna diplomatija" – tu reč sam izmislio da bih opisao stanje
naše spoljne politike za vreme Miloševića. Dok je diplomatija novostvorene
Hrvatske bila veoma aktivna da prezentira svoj slučaj i da obrazloži razloge
otcepljenja od Jugoslavije, Srbija se našla u položaju da je njena diplomatija
bila blokirana. Bila je invertna i okrenuta prema sopstvenom narodu. Umesto da
propagiramo svoje nacionalne ciljeve u inostranstvu mi smo ih propagirali među
sopstvenim narodom kako bi neko sebi podigao politički rejting.
U delu „Rijaliti" imate interesantno zapažanje kako se
kroz predrasude subjekta različito tumači „istina", nešto poput
„Rašomona". Da li biste to pojasnili?
– Čovek je nedovoljno ispitana životinja, mi još uvek ne
znamo kako se predrasude stvaraju u našim glavama. Ko nam predrasude usađuje i
zašto ne postoji otpor prema njima, kao što postoji kod životinja koje imaju
instinkt i koje mogu da prepoznaju, pa ako ih neko tera da skoče sa litice one
to neće uraditi, ali čovek će to uraditi. Mi smo isprogramirani da slušamo
autoritet koji nam se udvara na taj način što nas ubeđuje u to da smo mi čudo
prirode, a nismo.
Previše antropocentrično posmatramo svet?
– Da, i tu ulazimo u tematiku moje sledeće knjige „Vodič
kroz smak sveta", to je antologija ljudskih ludosti. Kako su nastajale
naše kolektivne zablude i do koje mere smo mi bili spremni da uništavamo svet
oko sebe zbog tih zabluda koje su verovanje u nešto nepostojeće. U toj knjizi
će se naći odgovor na mnoga pitanja za koja su me mnogi pitali. Objašnjenje
mojih stavova nalazi se u toj knjizi. Sublimat svega što sam do sada pisao.
Vaš roman „Rijaliti" se, digresivnim preletima iz
perioda u period, bavi i ratovima devedesetih, ali kroz ljudske sudbine… Tamo
se oseća da ljudi nisu želeli rat, kako to da je do njega ipak došlo?
– Opet se vraćam na te društvene strukture koje su nas
naterale da poverujemo da je rodoljublje bitnije od čovekoljublja. Međutim,
rodoljublje je samo deo čovekoljublja, i onaj čovek koji ne oseća ljubav prema
drugim ljudima nije u stanju ni da bude pravi rodoljub nego će biti krvolok u
ime tog rodoljublja. Sada imamo tu situaciju – ako je đavo iz mog dvorišta, on
nije đavo nego je heroj. A ko nas tome uči – uče nas oni koji na svaki mogući
način žele da kontrolišu našu budućnost. Zato se kroji prošlost da bi se
stvarala odgovarajuća budućnost.
Postoji li način da prevaziđemo te predrasude?
– To je užasno teško jer predrasude se zasnivaju na
zabludama. Interakcija zabluda i predrasuda je toliko snažna da mi iz te
ciklotimične situacije ne možemo da iskočimo. Postoji i vremenski i prostorni
relativitet zabluda i predrasuda.
Verujete li da će civilizacija ikada izaći iz tih zabluda?
Malopre pomenuti
„Vodič kroz smak sveta" sam napisao jer smatram da je smak sveta već
počeo. Mi se nalazimo u situaciji u kojoj su sve svetske podele koje su
postojale vekovima prestale da postoje. Podele su drugačije danas i mi nismo u
stanju da prodremo u suštinu tih podela. U njima se gubimo i to će nas koštati
opstanka. Veliki buržuji su svesni da su izvori smaka sveta, međutim oni još
uvek kod sebe održavaju taj nivo gramzivosti da kažu: „još samo ovoliko pa ćemo
da prestanemo"… Na kraju knjige „Vodič kroz smak sveta" ja sam opisao
kako smak sveta izgleda… i kako će izgledati postapokaliptični svet. Kako će
izgledati kada se stopedesetogodišnjaci, mladoliki, bronzane kože brčkaju u
bazenima koji se nalaze na Zlatiboru, u senci palmi, jer je globalno
otopljavanje donelo palme na Zlatibor, i kako oni uživaju sa „hurijama".
Međutim, sa spoljne strane bodljikavih žica koje su naelektrisane čuju se
urlici ljudoždera. Čovek će zahvaljujući svojim predrasudama i svom pomanjkanju
altruizma i čovekoljublja dovesti do toga da ćemo se razviti u dve grupe, podvrste
„homo superioris" i „homo inferioris". Do toga će dovesti naša
tolerancija prema onome što čine „veliki buržuji."
Preporod treba tražiti pre svega u oživljavanju altruizama. Promena ljudskog mentaliteta. Od onog koji samo trpa u sebe treba da postanemo neko ko daje, a ne ko uzima.
Ima li nade za bolji kraj?
– Preporod treba tražiti pre svega u oživljavanju
altruizama. Promena ljudskog mentaliteta. Od onog koji samo trpa u sebe treba
da postanemo neko ko daje, a ne ko uzima.
Književnost je pisanje laži koje istinu čine ubedljivijom
Upitan kako je počelo njegovo interesovanje za književnost ,
Anđelković se priseća maturskog rada na temu „Najhumanija profesija".
– Svi moji drugovi pričali su o lekarskom pozivu, ja sam
pisao o diplomatiji, jer lekar spasava život po život, a diplomata svojim
potpisom spasava milion života. Tu sam počeo da verujem u diplomatiju. Kao
student, pošto nisam bio na fakultetu koji vodi ka diplomatiji, vratio sam se
svojim sanjarenjima da postanem pisac. Jedan mali kružok smo napravili mi koji
smo sa Filozofskog fakulteta išli na predvojničku obuku zajedno: Miodrag
Bulatović, Bora Ćosić, Kosta Dimitrijević, Smiljanić i ja. Pisanju nas je učio
moj tata, koji je bio novinar koji je i sam pisao knjige o Kapetanu Mrgodu iz
Kotora koji je upadao u razne piratske avanture širom sveta. Ti rukopisi su
izgubljeni. On nam je rekao da je književnost, pisanje romana, ustvari pisanje
onakvih laži koje će istinu učiniti ubedljivijom od same istine. Svi smo mi to
shvatili i tako i postupili – prisetio se Ljubomir Anđelković.